Udavija se….
Jedan nisli’ski kalfa
Dole na Nisavu, bas kod Brzi Brod
Iskocili
Svi nisli’ski majstori
Da idu, da vidu Aleksu
Udavija se…
A glava mu
Dole u Nisavu, noge mu na suvo
Dupe mu na tinju.
Naduvaja se….
A njegova
Zena Stanika, kuka i vika
I rika.. bre Alekso!
Sto si se napija, kuci zadocnija
i vodu gazija
Udavija se
Naduvaja se…
| Powered by eSnips.com |
Ja ovog puta nemam svog kandidata.
Pred nosom mi masu nategnutom dilemom, da li smo za Evropu ili nismo, za Rusiju ili protiv nje. Ko to uopste drzi do misljenja za koga i za sta su gradjani ove zemlje?
Nemojte mi reci da su gradjani hteli citavu deceniju da ratuju sa pola sveta…
I do sada smo bili za Evropu… sto je konacno urodilo plodom.
Cujem da ce da nam ukinu placanje 35 ojra za lepljenje vize u soshku. Fala, do neba! Nasa borba je dala rezultat. Sad od sestomesecne ustedjevine mogu da uplatim aranzman i da, polugladan, setam ulicama Praga.
Nisam dakle, primetio da nas Evropa bas zove a od Rusije smo veoma daleko……. kilometrima i navikama. Budimo realni, ne placu bas za nama. Dosta im je da kod nas dobro udome svoje pare i tajkune.
Ali kako drugacije navuci motivaciju narodu da glasa.
Moj primarni interes je da mi bude dobro - u varijanti: svoj na svome.
Kako stvari sada stoje, moze i sad solidno da se zivucka … ali… ako bih da mi zaista bude dobro, onda to mora da bude u njihovim kompanijama, na njihovoj imovini, sa njihovim parama koje sam duzan da vratim. Ako, pak, ja nesto imam, onda to mogu da pokrenem ali samo ako njima od toga bude vrlo dobro … i bolje nego meni…
Najpre sam mislio da kampanju ne pratim sa dovoljno paznje. Cinilo mi se da ce mi, kako se termin bude priblizio, stvari postati jasnije i da cu prepoznati svoj interes da nekome ukazem svoje, makar, formalno poverenje.I, evo, sa prvim minutima tisine, shvatam da u moje ime niko ne govori.
Ja odavde ne mogu a bogami vise i necu nikud. Nit me neko zove na zapad, niti bih ja u po tajgama i stepama da se mlatim. Hteo bih da mi bude bolje ovde…. i sada, odmah, molicu lepo… jer nemam dovoljno vremena za cekanje…
Ali zato imam dovoljno vremena da uradim jos ponesto ozbiljno, za sebe i oko sebe….
Voleo bih da neko kaze i ubedi me da ima snage da napravi sistem u kome cu sa zavrsenim fakultetom, svojim zivotnim prostorom i nesto imanja moci da zivim bez osnovnih egzistencijalnih briga.
Da ne ispadne da bolonjski fakultet nekog balavca vise vredi od mog, na kome nisam kupio nijedan ispit. Da butik kineskih cipela u nekom trznom centru ne daje bolju egzistenciju od nekoliko hektara moje zemlje. Da hrana iz njihove fabrike ne bude ekoloskija od mojih jabuka.
Za tako nesto niko nije obecao uslove. Jer niko nije voljan ni mocan da ih stvori. I sistem su napravili da ingerencija za to nemaju. A i bolje da nemaju… kogod je ovde neke prave ingerencije dobio, nikad nije prezao da ih je zloupotrebi…
Ono sto su kandidati prikazali i obecali, tesko da je u bilo cijem interesu, osim u njihovom, licnom. Jedina poenta njihovog proglasenje za predsednika je bas u samoj cinjenici da ce neko biti predsednik! Eeeej, Predsednik!
I zato mi je nekako svejedno. Protiv sam samo ratnih, primitivnih i nasilnickih opcija.
Sve drugo mi nije bitno.
Mini linije više nisu fora. Istisnuli ih plejeri, gedžeti raznih vrsta, 5.1, 7.1 i ostali sistemi.
Zamislite tako, dodje vam neko u današnje vreme i pita vas: “ ’Oću da kupim mikro (¿?!?) sistem! Koji da uzmem?”
Vi naravno opalite: “JEBO mikro sistem !” i okrenete se.
Nemate sta da pričate sa čovekom.
Kad ono - medjutim !
Ode on u radnju i kupi baš – JEBO !
Nije montaža, nije reklama - živa istina. Vidjeno sopstvenim očima! ;)))
Ofucala se rec - pink.
Kod dama obicno se vezuje za Grandolike sponzoruse.
Kod gospode, asocira na boju kosuljica onih koji obrvice cupkaju pre odlaska u teretanu.
Generalno, boja k’o boja…. dobra ako je dobro uklopis.
Juce sam s Smizlom isao da joj nadjemo poklon za Novu Godinu. Zasluzila definitivno. Ona krenula posle skole, gladna, jer nije htela da gubi dragocene minute koje konacno samo njoj posvecujem…
Kao i uvek, nosila je sasvim mirno svojih milion dilema… i dal’ treba bluetooth, i kol’ko pesmica moze da stane, i koji su djavo ti megapikseli…
Koliko to kosta, kako da se razlikuje od drugih, kad su svi vec sve kupili… ona poslednja menja svoj raspadnuti T610… Htela bi brata, tehnomanijaka u razvoju, da poslusa, htela bi da tata ne izgubi strpljenje i da mama ne kaze da taj nije za nju…
Kad bilo ko od nas ukucana trazi nesto za sebe, to je onda drama, nervoza, i patnja. Kod Smizle to ne postoji… i zato svi mi volimo s njom da nekud idemo. Ona ima neki drugaciji nacin i strpljiva je za sve nas.
Videli smo milion nekih sprava, po svacijoj preporuci. Svi su dobri, najbolji, svi su sledeca generacija koja vristi da je neko obozava… al’ nekako ne stoje uz nju…
I onda je jedan nadobudni prodavac, sasvim slucajno, izvukao iz izloga jedan…. roze…
Uzela ga je svojim dugackim prstima i dobro razgledala… i uz jaknu stavila… i vise joj nije bilo vazno ni posto je, i za 3G je bilo bas briga…
Volim sto je takva… volim kad je zensko. Kod nje mi ni pink ne moze da smeta.
Blog… online dnevnik… Za one koji su potpuno suplji… stalno ili samo ovog momenta… a hteli bi da se obrate ….oni treba da iskoriste ovu definiciju medija…
Cekam da mi dodje tema… cekam i cekam… i nema… ne dolazi…
Dakle, gde sam bio sta sam radio? Toliko nista… da je to cudo jedno…
Kuckam i boli me kaziprst. Onda se setim da smo taj bljuzgavi vikend proveli razvijeni u strelce. DrSci i Smizla otisle po krpice za zimovanje.. prerasle se stare a neke se, nakon par desetljeca, bogami i ofucale. Streber i ja na drugu stranu… on sastavio dinamit konfiguraciju a ja nosim budjelar… prodavac gleda u papir pa u nas, dal’ radimo za NASA ?!?… Dobrom djaku ne sme da secka igrica, jbga…
U povratku svratili da platimo racune… pa kod ortaka u pet shop… da uzmemo ‘ranu za ptice i ribe…
I tu dolazimo do kaziprsta… U cosku od radnje, kuntaju ko bebe, dva preterano sarmantna dugacka stvora… krzno mekano, njuskice otvorene, sve cetiri uvis… Mislim da rekose da su lasice u pitanju… Dok se Streber maje sa nekim cincilama ja ne odoleh…gurnem prst kroz kavez… Setio sam se milisekundu prekasno… kloc! I sicusna celjust se zatvara oko mog prsta a zubi pogadjaju zivac. Zver je bila budna… foliralo djubre!!Kad li me vide mmmu…!!! Kaze ortak da sam dobro prosh’o… obicno mora da ih mlatne po nosu, da puste…
Posle mi pricao i o tome kako planira pare da napravi… kljuc je u vevericama iz Italije, tek da znate… Ma vazi… samo da ne ujedaju…
Pošteno rečeno očekivao sam više. I onaj Marko Ž. mi nije bio baš jasan ali je šupljinu u sadržaju popunjavao nekakvom maničnom „lud na brašno“ veselošću. Xenia nije baš pevala al su nešto, kao, pričali, šale, ovo-ono…Energijom sludjivao goste pa je bar bilo zabavno gledati ko će koga prvi da zbuni u toj jurnjavi. Rekoše mi neki stručni ljudi da je to bilo dobro odradjeno i vrlo gledano. Ajde dobro.
Lanetov šou. Hm, kod njega se sve nekako, usporilo, smućkalo,konfekcijski ubljuzgavilo. U celoj emisiji ne videh skoro ništa. On tu nekako nije glavni, nije on taj dasa sa stavom. Oštrica se istupila. Tu je zbog gostiju, a gosti renomirani toliko da prosto ne sme da pita, bocka i provocira, da ne bi dobio preko p***. Razgrnuo papire da gleda šta se sme, pa razgovor deluje isfolirano i nategnuto. Uključuje dosadnjikavu Anu Ivanović iz bogtepita odakle. Ona ne skida facijalis i valja neki bajatluk kako joj je tata kupio reket u 4 godine. Baš mi drago. Sedi dete gde si i kad rešiš da radiš emisiju, ti lepo dodji pa je radi.
Kseniju zamenila Tzetza natzionale.
Ona je pevaljka za mali prostor. Na velikoj bini ne ume da mrda, mrzi je. Ni ovde ne mrda jer njen pokret je preskup za planirani budžet. Imamo priliku da gledamo u Imleka dostojne, venama prošarane rezervoare i razmisljamo o tome gde se ovde guraju banknote a da nam svi prsti posle ostanu na broju. Problem su prosto katastrofalne pesme koje sada imam priliku prvi put malo bolje da cujem. Čak ni karakteristični grleni triler nema šanse da se razigra u sklepanim-polurecitacijama.
„Bila, juče kod doktoraaaaa… dao mi roze piluleeeee…“ Auuuuuu!!
Od vascele nebeske karijere mogao bih jedno 2 stvarno dobre pesme da se setim ali ovo ostalo je prosto neslušljivo i pored korektnih tezgaroša na bini i backing vokala koji se svojski trude da od ništa bude bar nešto.
Na kraju nasmeja me samo jednom: „Zašto je paprika ljuta ako je tucana?“
E bre, Lane. Šteta ako te tezga dotera baš dovde.
Kod Borisa Bizetića je sve to veselije, sadržajnije i jefinije. Stvar je u tome da nije poželjno da bude jeftinije.
Nikad covek nije zadovoljan. Generacije se rukama i nogama bore da se oslobode i izvuku sa zemlje. Uče skole, švercuju, idu u podstanare, rintaju prekovremeno za crkavicu… samo da dospeju u grad i da se tamo održe.
Neko to zasluži, neko se izbori, neko laktovima probije… neko bogami i crkne usput…
I kad tamo na kraju stignu onda se nadje neki potomak kome to u datom trenutku bude bezveze…
Volim ja urbano. Tacnije volim nekakvu urbanu svest. Da podelimo funkcije, da se zna ko mesi ‘leba, ko prazni kante kad je vreme za pos’o a kad se odmaramo… da duhovno preradimo naša razmišljanja…
Ono što me sada žulja je ova naša (ili mozda ne samo naša) varijanta urbanog… Oni koji rade rintaju k’o konji, bez prava na glas i grešku… oni drugi ih mrze ili im zavide, vuku se po kućama i cugaju… Jedini rezultat i glavna zadovoljština je goli opstanak na asfaltu… Pre ili kasnije sve socijalne relacije na ovo bivaju ogoljene… ides na vecere sa poslovnim prijateljima ili na firmine proslave… teretanu uplatila firma… Karte za pozoriste iz bloka pristiglog u sindikat… za drugo nemas interesa (interesovanje nije u razmatranju), vremena ili para… Odmor kad te puste, povratak pre nego sto si otišo…
Cini mi se, ovako kasno naivnom, da je na livadi cistije. Ti i zemlja, deset prstiju i znoj… da se razmenis sa majkom zemljom… Ti njoj trud ona tebi plod… bez posrednika, bez reketa i muzickog dinara… bez PR za plug… Ne znam, ne znam… par hektara, voda, vatra i vreme… to mi se cini bas potrebno sada…
VIP lože, VIP čekaonice, VIP separei po klubovima… Pojam, nam se poslednjih godina bezobrazno natura pod nos i predstavlja staklena vrata koja nas dele od odabranih. Da ih vidimo ali da im ne prilazimo jer nismo dostojni.
VIP kod mene izaziva sažaljivi smešak pri pomisli ko sa kime, iza neprobojnog stakla, mora da ukršta sujete. Uvek i svuda je tako - osim na blogu…. tu VIP zastane, da me nervira. Zašto? E pa, zato što se kosi sa onim osnovnim, neophodnim, principom demokratičnosti ovog medija.
U principu, ne volim ni isključene komentare na blogu ali to nekako ispoštujem. Neko želi samo da bude pročitan, bez diskusije. Lak način da premostiš svoju frustraciju i potrebu da napišeš priču ili knjigu čak, bez daljih peripetija oko brige šta dalje sa njom. Ipak, zatvaranje komentara meni ukaže na izvesnu nesigurnost ili hermetičnost i odmah mi stvori mali upitnik pored imena autora. Ako neko ne želi moj komentar, može da ga ignoriše, briše, zabrani ili, najbolje, argumentima ubedi da ne treba da se javljam…
Čemu, medjutim, služi VIP filter na blog portalu? Tu čak i ne postoji fizičko prisustvo, samo priče i mišljenja. Kako da se postavim kad neko, a priori, uzme za pravo da mi kaže da moj post, koji nije imao prilike da pročita, nedostojan VIP društva? Pogledajte VIP-ove na, recimo, B92 portalu… neki nisu nista napisali, ali su VIP blogeri… tako mogu biti i VIP reprezentativci u bacanju kladiva! Neka budu, ali ja njihovo takmičenje ne moram i ne želim da gledam.
Da rezimiram, VIP je samo poslednji, fancy, oblik nalepnice koja se stavlja na stvari i likove čija je suština odavno poznata kao snob. Ako nekome treba VIP legitimacija kako bi se izdvojio, taj ni nema drugi način za svoje izdvajanje.
Kad je blog u pitanju, učiniću sebi i njemu uslugu, izdvojiću ga i bez etikete. Gde vidim VIP, zaobidjem u širokom luku i time se završava svako moje razmišljanje o g.VIP-u.
Inspirisano stvarnošću.
Sa mesta gde sam se zatekao (šank) mogu da vidim ulazna vrata. Najpre čujem ključ a ubrzo zatim eto ga moj Štreber ubauljava u kuću. Vidim obesio nos, sve nešto gleda u cipele i gunjdja. Očajan, besan, zbunjen malo… tu je negde…
- Šta je sad?
On ćutke odlazi u sobu, baca ranac i eto ga sa jednim papirom. Vidim, spisak ocena…. 5,5,5…5… 2!!!…5,5,5…
U trenutku mi se usta razvuku u kez.
- Tebi smešno ?
- Paaaa… malo… Znaš, ovo k’o betl sa rupom…
- A ?????
- Nema veze…da vidimo… šta imaš ove nedelje?
- Ma ima svašta … ne znam šta pre…
- Slušaj, prvo nešto da iskaširaš…al’ onako, skroz… Onda se organizuj i proceni dal’ mozeš da se javiš… mislim, ono… da kreneš iz rupe….
- ????? Ma šta pričaš ti? Kakva rupa?
- Ništa ništa… aj’ beži, sredićeš ti to nekako, znam ja..
Okrećem se i odlazim u kuhinju. Usput mrmljam:
- ‘Bem vam Warcraft… ni betl s rupom niste naučili da odigrate…
Ne mogu da se setim da li sam o ovome već negde pisao… Nije to, uostalom, ni važno… Važno je da, kad pred zimu krene sivilo, onda me spopadne baš ovako k’o sad….
Stvar je u sistemima… Da bi se, iz haosa u kome smo se zatekli, napravilo nešto, potrebno je planirati i organizovati sisteme… snabdevanja, prevoza, zabave…
Meni je izgleda ovaj grad postao preveliki. Udaviše me varijante, gradske i one koje sam sam napravio da, kao, olakšam sebi i drugima. Osećam kako mi je teško da napustim stan… gdegod da treba da krenem, triput odložim.
Frustraciju pakujem od jutra… Prva-druga… metar po metar do mosta, preko koga deset hiljada bunovnih ljudi već hrli na mesto kreacije… Na poslu, ljudi se sve manje pominju… board i board uskladjuju timetable-ove i report-e…
U slobodno popodne, da nabavim neophodno, opet sedam u kola i vozim…. 20 km za paket kisele, i brdo neznamnijačega jer nikad se samo za jedno ne kreće… Posle vučem u lift… valjda tonu za mesec dana. Kran bi dobro došao.
Rešimo da idemo u goste… najpre obavezno najava, da ne obijamo djonove bezveze… Pokloni na vratima ….uzvraćanja za ovo ili ono. Onda sedimo za stolom i konzumiramo… red je, da ispoštujemo domaćine toliko su se trudili… retko se vidjamo…
Deca ovde ni ne znaju da pikaju nešto… Ona treniraju… i to negde daleko, u tačno odredjeno vreme koje je zakupljeno. Kako igraju? Nemam pojma… pošaljem uplatnicu i to je sve… niko ne očekuje da im se ja tamo trpam…
Karte za koncert dva meseca unapred. Gde ću biti tada? Ko te pita… Ubacujem u planere da se setim da to veče treba da se provedem….
Ovaj grad mi je kao tudje odelo…ili moje, od pre nekog vremena. Vise mi ne pasuje kako treba. Sad bih nešto lakše, sa manje šavova a više džepova…. za sitnice, jer u njima uživam. Za krupne stvari više nemam vremena, samo me pritiskaju.
Postalo mi je teško da suzbijam svoje zahteve da se u sve sisteme uklopim. A moj lični sistem dezintegrisan… spakovan u budžak…. sa kesicom lavande protiv moljaca…
Ne znam kako bi mi drugde bilo… samo pretpostavljam i pokušavam da zamislim… niko mi ne brani da maštam… još uvek.